Odgovor na Pismo

Emotivni problem - Dragan - 05. 05. 2005.

Imam 30 godina i imam problem koji vec dugo pokusavam da resim sam ali mi ne ide. Mozda ovo i nije problem koji se uklapa potpuno u koncepciju savetovalista koje ste vi osmislili ali moram nekome da se obratim. Ozenjen sam i imam dvoje dece. Supruga i ja smo isto godiste i uzeli smo se verovatno prerano sa 19 godina. Od samog pocetka kod nas nije krenulo bas sjajno, dosta smo se svadjali zbog nekih nasih razlicitih stavova a najvise zbog roditelja. Tada smo ziveli u stanu sa mojim ocem, majkom i sestrom. Posto nismo mogli da zivimo sami zbog lose finansiske situacije preselili smo se kod njenih roditelja jer su oni imali kucu pa su nam dali sprat. Tada je situacija bila nesto bolja izmedju nas ali ne zadugo. Neke stvari su mi kod nje dosta smetale ali sam mislio da ce se to vremenom promeniti. Najvise mi je nedostajala njena podrska i razumevanje u pojedinim situacijama kada sam mislio da bi trebalo da mi ih pruzi. A kroz razgovore sam saznao da i ona smatra da i ja njoj to ne pruzam pa da nece ni ona meni. Milion puta smo razgovarali i dogovarali se da promenimo svoje stavove i da se vise okrenemo jedno drugom ali je to ostajalo samo na recima. Sve vise i vise smo se udaljavali jedno od drugog. Njoj je smetalo kako sam kada reagovao u odnosu na decu, njene i sl. Meni isto tako kada je ona u pitanu itd. Ja sam odlazio i vracao se kod mojih
pa se opet vracao kod nje i razgovarao sa njom, pa smo opet se dogovarali da probamo ponovo i tako nekoliko puta. Poceo sam da je varam i da utehu trazim u drugim vezama. Tako smo jednom dosli skoro do razvoda ali samo se oboje uplasili i poceli ponovo ispocetka. To se sad opet ponovilo i mi smo opet razgovarali, priznali svoje greske u vezi, stavovima, medjusobnom odnosu i opet se dogovorili da probamo ponovo jer se plasimo da se razdvojimo a i zao nam da deca pate jer nas oboje vole veoma i vezani su za nas. Inace imamo sjajnu, dobru i inteligentnu decu. Mi razgovaramo i shvatamo nas problem i shvatamo da smo u krizi i gde gresimo ali nikada ne ucinimo stvaran korak. Mislim da smo se otudjili kao licnost i ja sad imam neki svoj zivot i svet pa se ponekad zapitam zelim li da se sve sredi i bude u redu. Ponekad nisam siguran dali jos uvek volim svoju zenu ili ne. Ponekad zelim da se razvedemo pa da izgradim novi zivot a ponekad mi je tesko da pomislim da se odreknem nekih zajednickih porodicnih stvari i decijeg prisustva. Moja zena je dobra osoba i dobra zena i dobar drug i mislim da me i dalje voli mada osetim da i njoj dodje da sve okoncamo ali se plasi sta dalje. Sta da radim ???

Odgovor:

Pozdrav!
Kao sto sam jako dobro znas – brak je nesto sto zahteva dosta ulaganja, truda, rada. Bez obzira na ljubav koja postoji medju partnerima, potrebno je prilagodjavati se – drugome, promenama, situacijama. Svaki brak prolazi kroz svoje bolje i losije periode. Ukoliko postoji osnovno poverenje i razumevanje medju partnerima, motivacija da se radi na braku, zajednicki ciljevi i zelje, losije faze se prebrode i prevazidju. U pismu si izneo da ni ti ni tvoja supruga niste zadovoljni odnosom koji postoji medju vama. Na odnosu je moguce raditi (do odredjenog stepena), poboljsavati ga, resavati “tacke spoticanja” – ukoliko postoji obostrana spremnost za to. Vas dvoje ste vise puta razgovarali, uvideli gde se to “spoticete” no problemi su ostali. Sam kazes “ali nikada ne ucinimo stvaran korak”. Na osnovu tvog pisma deluje da ste motivisani za “stvarni korak” pa ostaje pitanje zasto se on ne desi. Ne mora da znaci da su vasi problemi ‘neresivi’. Moze npr biti da niste uspeli da pronadjete adekvatno resenje, zadovoljavajuce za obe strane. Ukoliko ste oboje spremni da se potrudite oko resavanja toga predlazem da se obratite nekom bracnom savetovalistu (npr u okviru Instituta za mentalno zdravlje ili u okviru sluzbi za socijalni rad – ukoliko niste iz Beograda). Neretko je jako korisno imati neku neutralnu osobu koja ce razgovorom pomoci obema stranama da bolje razumeju situaciju (jer cesto kada smo dugo u nekom problemu fiksiramo se za jedno vidjenje i tesko nam je samima da uocimo i neke druge stvari), vide je u jos nekom svetlu, ponudi jos neke opcije, pomogne im da donesu odluke (koje god) i pronadju najbolji nacin za njihovo sprovodjenje... Verujem da cete na ovaj nacin moci zajednicki da uvidite sta je to sto zaista zelite – ostanak u braku ili razvod. Mozda vas zato ova situacija toliko i iscrpljuje – mozda vam deluje da postoje dve ekstremne opcije: razvor ili ostanak u braku u kome se nista ne menja. Na osnovu tvog pisma ne mogu znati koliko je takva postavka situacije realna, ali sam sigurna da cete u razgovoru uzivo sa nekim moci da definisete opcije i moguce nacine resavanja situacije. Sve opcije su OK dokle god se one podudaraju sa onim sto vi zelite, sto vama odgovara. Verovatno nijedna s pocetka nece biti ‘laka’ ali i sam iznosis koliko dugo ste u ‘zacaranom krugu’ i koliko ste rastrzani izmedju zelje za ostankom i odlaskom. Zato mi se cini korisnim da potrazite pomoc sa strane i izadjete iz ‘zacaranog kruga’, ostvarite neku promenu.

Razumljiv je tvoj strah u vezi sa time kako bi eventualni razvod uticao na decu. U vezi sa ovim smatra se da je “bolji dobar razvod nego los brak” tako da je prevashodno bitno da ti i tvoja supruga razresite adekvatno vas odnos.

Ne znam koliko ti sve ovo zvuci ‘pametno’ ali razmisli. Razgovor sa nekim strucnim, ko se sretao sa mnogim bracnim problemima i situacijama mi deluje kao jedan od mogucih “stvarnih koraka”.

Pozdrav od Milice