Odgovor na Pismo

Zbunjena... - Leptir - 26. 06. 2005.

Zdravo!

Imam 23. godine. Ne bih zelela da vas ‘davim’, ali moram. Vise mi je svega preko glave. Naime, ne znam ni odakle da pocnem. Odrasla sam u prilicno nezdravoj okolini. Mislim da sam trpela (i trpim) i emotivne i psihicke posledice.

Nezadovoljna sam. Ne znam cim ali i svacim. U roku sam zavrsila godinu, istovremeno radila, sada radim fenomenalno placen posao, a nista me nije i ne cini srecnom. Ne radujem se ama bas nicemu. Nemam nikave prohteve, a mnogo toga nemam.

Dok sam sa ljudima trudim se da budem raspolozena, optimista, a kuci sam opet to samo ja – povucena, ne zelim nikoga ni da vidim ni da cujem, sve me iritira, i samo zelim da me svi ostave na miru. Najvise mi smeta ono sto sam navela – nista me ne cini srecnom. Moglo bi se reci da imam ispunjen zivot, ali sam prazna… U poslednje vreme cesto pricam sa sobom, nisu to neki razgovori, samo lupim neku frazu, ili bilo sta. I, to je obicno povezano sa nekom situacijom za koju mislim da je bila losa. Imam neki uzasan osecaj krivice, a ne znam zbog cega. Vec vise godina, u skoro svakom trenutku brojim sve sto stignem, npr. slovo ‘M’ se sastoji iz cetiri linije (a moze i od devet, ukljucujuci ‘spojeve’) i to radim stalno. Nema bilborda, reklame, natpisa u prodavnici, filma gde ja nesto ne brojim. Naporno mi je, i probala sam da prestanem, ali ne mogu. Kad to ne radim onda brojim, od jedan pa do sto, pa sve ispocetka… Prosto me zabrinjava cinjenica da nema nista lepse o cemu bih mislila.

Ali, da to ne bi bilo sve, brine me i moj odnos prema muskarcima. Cesto mi prijatelji skrecu paznju da sam agresivna prema njima, i zaista jesam (verbalno). Kada i ako neko pokaze interesovanje, odmah se javi osecaj gadjenja. Povredjena jesam bila, ali je to bilo pre par godina. Istina, imam i ozbiljnih problema sa ocem. Uzasavam se vezivanja u bilo kom pogledu. Sve sto ima veze sa nekim duzim vremenskim rokom, meni ne odgovara. Zato i razmisljam i napustanju studija…

Sta me jos muci? Muci me neodlucnost. Ne znam sta hocu u zivotu. Nemam cilj pred sobom. Ali, nasuprot tome, radim. I radim, i ucim, i opet radim, i prosto mi dan nije dovoljno dug za sve obaveze. Imam utisak da bi mi definisanje problema pomoglo i da ga resim. I pokusavala sam, i samo donekle shvatila neke stvari, ali to zahteva promene, za koje ja u ovom trenutku nemam ni hrabrosti a ni podrske. Mnogo mi je stalo do toga sta moja porodica misli o meni, a cini mi se da svi hoce da me oblikuju na drugaciji nacin. U trenucima kad mi najvise trebaju, njih nema. To im se ne moze reci jer negiraju. Sta god da kazem – nije tako. Brat mi stalno nalazi mane – nikada ne slusas druge kad pricaju (interesantno, prijatelje slusam satima, svima sam rame za plakanje, ali moju porodicu bas i ne mogu), nemoj to tako da radis, dobro je to, ali si trebala ovako…i muka mi je vise od toga. Da dubim na trepavicama nesto bi im smetalo. Opravdanje – bolje da mi skrenu paznju moji, nego neko drugi.

Spomenula sam gore ‘prijatelje’ i moj odnos sa njima. Bilo je par ljudi sa kojima sam se druzila na faksu, bila uvek tu za njih, hrabrila ih, ali se na kraju krajeva, osecam iskorisceno. Imala sam veliku krizu pre par nedelja, i nikog nije bilo briga. Sve flegme… Ne postoji osoba koja me poznaje i koja zna moje probleme. Tako sam vaspitavana. Sve treba da ostane u porodici. A na kraju ce ljudi pomisliti da sam ja bez razloga ovakva kakva sam, a nisam.

I za kraj, (i ako nisam sve napisala), dodje mi da od svega dignem ruke. Necu ovakav zivot. Ali nemam kuda i ne znam kako. Sta god da uradim, bilo dobro ili lose, ja nadjem neki razlog za osecaj krivice. I ubija me…

Zao mi je sto sam sve nabacala bez nekog velikog reda…

Hvala vam sto cete ovo procitati, a sigurna sam i odgovoriti, i ako nisam sigurna da sam imala neko konkretno pitanje, ali mi bar recite u kom pravcu da razmisljam, da li da se trudim da budem ono sto nisam, da li i koliko autosugestija moze da pomogne i slicno...

Ne znam treba li vam sifra, ali neka bude 'Leptir'.

Pozdrav

Draga Leptirice!

Ne znam da li sam u pravu ali deluje mi da nezadovoljstvo koje se nagomilalo u tebi proizilazi iz toga sto cinis stvari koje vise zele drugi a ne ti sama. Ukoliko jeste tako, neki prvi korak koji bi bilo smisleno da ucinis jeste da uvidis sta je to sto bi ti zelela – od sebe i svog zivota. Verujem da bi na taj nacin postepeno povratila zadovoljstvo sobom i srecu za koju kazes da je ne osecas. Znam da si rekla kako si neodlucna i kako ne znas sta hoces u zivotu no, ne mislim da je resenje cekati da se cilj sam pojavi. Mislim da je konstruktivno eksperimentisati u ‘trazenju sebe’ – oprobavati razne stvari i videti koje ti od njih prijaju a koje ne, koje su vise ‘ti’. Takodje, svi brinemo o tome sta drugi misle o nama, zelimo da budemo prihvaceni od strane drugih (porodice, prijatelja...) i to je sasvim OK. Ali potrebno je i udovoljiti sebi, aktualizovati sebe samog jer u suprotnom cemo biti nezadovoljni, neispunjeni, ponekad i ljuti zbog toga. Kao sto smo i nezadovoljni kada vise izlazimo u susret zeljama drugih a nasuprot licnim potrebama. Stoga, pozeljno je naci neku ravnotezu izmedju ove dve potrebe – potrebe za udovoljiti znacajnim drugima i udovoljiti sebi samom. Mozda neki od problema koje si navela deluju veci i tezi upravo iz razloga sto se lose osecanje natalozilo u tebi i iscrplo te. Neki od problema mozda i proizilaze iz toga sto si trenutno nezadovoljna sobom tj ne bih ih bilo da nije tako. Zato mislim da kada dodjes do necega sto ces prepoznati kao adekvatan nacin izrazavanja sebe, necega sto ce ti prijati, ispunjavati te – da ces u tome naci energije da se bavis i drugim stvarima i da ce ti tada biti lakse da napravis taj balans izmedju izlazenja u susret drugima i sebi samoj. Dakle, stara dobra oprobana metoda ‘step by step’ – jer, nazalost, retko se u zivotu desavaju zaokreti za 180 stepeni. Pre se situacije razresavaju postepeno, idemo od malih ka sve vecim napredovanjima, i korisno je imati to na umu kako se ne bismo prerano obeshrabrili. Zato na pocetku nemoj pred sebe postavljati neke prevelike ciljeve, podji prvo od nekih ‘sitnica’ koje ti znace i prijaju. One ce ti doneti zadovoljstvo i energiju da potom krenes na nesto vece i znacajnije.

Znam da ovo zvuci kao ‘lepa prica’ i da nije jednostavno to izvesti, da to zahteva snagu i promenu za koju si navela da nemas energije – no, promena i jeste nacin za izlazenje iz ‘zaracanog kruga’. Ostajanje u obrascu koji ponavljamo a koji nam ne odgovara, ‘gluma’ kako je sve u redu a nije, samo nadalje generise nezadovoljstvo i crpi nam energiju. A tu energiju mozemo preorjentisati u promenu i na taj nacin aktivno pokusati nesto da ucinimo za sebe. Ukoliko ti predstavlja problem da se ‘pokrenes’, mozda bi mogla pronaci motivaciju u razgranicavanju proslosti od sadasnjosti. Kao sto i sama kazes, stanje u kome si nije bezrazlozno. No, ukoliko razlozi stoje iza nas, u proslosti, mi ih ne trebamo ni zaboraviti ali ni fiksirati se na njih. Potrebno je razgraniciti sta je proslost a sta sadasnjost, prihvatiti stvari koje su se desile (jer vise ne mozemo uticati na njih) i naci nacin da zivimo sa onim sto je bilo tako da nas vise ne ometaju. Uocavanje tih stvari i njihovo razumevanje – koji im je znacaj (i pozitivan i negativan), sta su nam donele a sta odnele, izvlacenje ‘pouka’ iz njih – daje im smisao koji kada pojmimo lakse integrisemo u sebe i nastavljamo dalje na nacin da nas one vise ne koce i ne ometaju. Nekada nam cak daju i polet - npr znamo za ubuduce ‘kako’ u tim situacijama i time osecamo veci stepen sigurnosti.

Posto si rekla da nisi napisala sve sto ti se desava u zivotu razmisli da li su neke od tih stvari izvori tvog nezadovoljstva koji ‘sada i ovde’ deluje. Znam da je sve slozeno (a kada ljudi nisu?), no i sama si shvatila da definisanje problema jeste prvi korak njegovog resavanja. Kada uspemo da odredimo sta je to sto nam smeta onda mozemo i poceti da razmisljamo o nacinima za njegovo razresavanje.

Ne znam koliko ti ovaj odgovor pomaze. Razumem da se osecas lose i klonulo, da si mozda zbunjena i nesigurna, da ne znas konkretno sta da uradis i da pritom imas osecaj da nemas hrabrosti za promenu. No, to sto si napisala ovo pismo shvatam kao znak da ima volje u tebi da ne pristajes na dalje pasivno ostajanje u tom stanju i da imas energije da ucinis nesto za sebe. Uz neciju podrsku bi ti bilo lakse te bih te podrzala u tome da se otvoris nekome, nekome ko ce te razumeti i biti uz tebe (neko od porodice, prijatelja). Ukoliko smatras da bi ti bilo lakse da to bude strucna osoba mozes se obratiti nekom psihologu npr na odseku za adolescentnu psihijatriju u KBC dr Dragisa Misovic u Beogradu, ili mozes privatno otici kod nekoga. ‘Live’ susret je mnogo prirodniji, naravno. Ta osoba ce ti pomoci da aktivno ucinis nesto za sebe, pronadjes ponovo zadovoljstvo u sebi i zivotu onakvim kakvim ga zelis i podrzace te u tome. Takodje, mi smo tu – ukoliko pozelis pisi nam. Sta god da odlucis, nadam se da ces uskoro povratiti iskreni osmeh :)

Puno pozdrava od

Milice