Odgovor na Pismo

Odakle poceti? - Miki - 19. 08. 2005.

Zdravo. Sada je 03:25 ujutru i ja nazalost nemam pametnija posla (spavanje,sex...) nego da vam pisem ovu poruku u nadi da cu nesto nauciti i shvatiti iz vaseg odgovora. Imam vise zivotnih (da ne kazem egzistencijalnih) problema. U februaru punim 20, a ono sto mi prvo pada na pamet je to da u zivotu nikad nisam imao devojku, nikad nisam vodio ljubav i nikad se nisam zvalavio. Sto je najgore i moji mnogi ortaci se nalaze u slicnom sranju a nece nista da preduzmu povodom toga. Stalno ih teram da idemo u grad, na splavove, zurke, diskoteke, ali oni ne, naprosto ih mrzi da idu. Ovo je samo mali, ali glavni deo mojih problema. Namerno nisam hteo detaljno da ga opisujem jer hocu da navedem jos nesto. Ne bih zeleo da vas puno zamaram duzinom pisma, ko zna mozda i neko od vas luzera sa psihologije i ima decka/devojcicu pa bas i nema puno vremena za citanje moje zalopojke. No, hteo bih da vas odgovor bude sto duzi i da sadrzi sto vise kvalitenih i poucnih informacija za mene (a nadam se i za druge).
Pa da nastavimo (kao sto ste vec i primetili, pa pametni ste vi psiholozi, ja pisem sve sto mi padne napamet, sto i nije tako lose jer ja sebe smatram kolko-tolko pametnim likom), zivim u relativno teskoj finansijskoj situaciji (jedan roditelj je nezaposlen), jedninac sam u majke, nemam puno dlaka po telu, prakticno receno cosav sam, ali dobro to mi sve manje smeta (mislim na cosavost). Od muzike slusam nista. Mislim da sam lik sa najmanje diskova u celoj mojoj opstini jebote.
Sa 17 godina na casu psihologije u 8. gimn. profesorka je navela simptome neuroze i ja sam rekao sebi, jebote ja sam bolestan, ali u glavu. Bas se secam da je spominjala strah da vas neko stalno prati, a ja sam neko vreme bas bio u tom tripu. Ono sto me najvise izjeda iznutra to je, pazi sad, pripremi se, to sto stalno imam neki unutrasnji sukob. Sukob osecanja, sukob razmisljanja, kao da se borim da budem neko drugi, a ja sam ono sto jesam, Beogradjanjin, Srbin, Pravoslavac i treba da budem ponosan na svoje gene i korene, a ja sam ih se ranije stideo. Bas se secam, kad sam bio klinac jebote, kad sam se igrao sa lego kockicama, razmisljao sam kako bi bilo lepo da sam na primer, ne znam, Italijan. I ono kao, kad bi bila neka strana emisija na TV (televizija za neupucene i mentalno retardirane), sav dobijem neko prijatno osecanje kao biti neko drugi covece to je to. Dok na kraju nisam shvatio da sam u pocetku bio u prednosti u odnosu na druge, ali sada vise nisam, jer sam hteo da budem kao oni, drugaciji, ne ja, vec neko totalno suprotan od mene. Imam taj strasan strah od neuspeha (a to je, kako sam cuo najzajebaniji strah) i strah od drugih ljudi i premalo zivotnog iskustva i covece sta jos ne.
Inace, ovo je prvi put da se nekom ovako otvaram i mislim da je vec jebeno vreme da zavrsavam pismo jer jebote cetri sata je! Keva je vec ustala i rekla mi da ugasim svetlo, hi, hi, hi keva. Keve su... ma drugi put o njima. Nemojte ozbiljno da shvatate ono za luzere, jer to je tako teska rec, a vi niste luzeri, vi ste carevi, jebote pa vi pomazete ljudima za dz, a to se danas veoma ceni. Stvarno, zaista, izvinjavam se na oduzimanju vaseg cenjenjog vremena ovim nejasnim pismom, losih humorom i psovkama. Nadam se da ce mi vas odgovor pomoci i da cu uskoro i ja biti stabiln psihicka osoba, a kad se to desi, vodim vas sve na pice. I stvarno mislim da su psiholozi cool, sve koje sam do sad susretao bili su bas taki (a nisam isao na terapije i tako to), pa ljudi ja mastam da se ozenim nekom sa zavrsenim Psiho faksom!!!
Moram da vam saopstim da ovo nece biti moje jedino pismo upuceno vama, jer sam ovde naveo samo deo mojih problema. U medjuvremenu zelim vam da se dobro provedete na letnjem raspustu a i u zivotu.
U zdravlje!!!

Odgovor:

Cao!
pisesh nam da nikada nisi imao devojku, ali nam ne navodish sta je u osnovi bio "problem". Da li si pokusavao da neku smuvash, pa nije islo, na koji nachin si pokusavao ako jesi, da li ti se neka devojka narochito dopala, ili ti se cesto svidi neka druga? Ako nisi pokusavao, zasto nisi, sta te je kochilo?
Spominjesh i strah od neuspeha i osecanje stida zbog svog porekla, zelju da budesh neko drugi. Da li bi se moglo reci da neka vrsta osecanja nesigurnosti, nezadovoljstva sobom stoji iza toga? Ima neke logike i da te neko osecanje nesigurnosti i strah od neuspeha (koji te u osnovi stiti upravo od losih osecanja) kochi u nalazenju devojke. Ako je tako, pitanje je naravno sta se moze uchiniti.
Mislim da je prvi korak da pokusash da razumesh koje je poreklo takvog osecanja. Sigurno je da si ti u godinama kada su gotovo svi do jedne mere nesigurni, u godinama kada se pred mladog coveka postavljaju brojni "zadaci", kada se od njega ocekuje da udje u brojne nove situacije i odnose (ljubavni odnosi, "izlasci", odabir profesije, preuzimanje sve vece kolichine odgovornosti...). U svakom slucaju odredjena kolichina nesigurnosti u svemu tome je potpuno ochekivana. Pitanje je naravno da li u tvom slucaju postoje i neki drugi izvori "nesigurnosti". Kada to pitam, mislim na odnose u porodici (i odnos roditelja prema tebi, ali i tvoj odnos prema njima), neka ranija iskustva...
Kada "skicirash mapu situacija", kada bolje razumesh sta to sve u tebi i oko tebe utiche na tvoj dozivljaj sebe, sledeci korak je preduzimanje neke "akcije". Naime, samopouzdanje, samouverenost u odnosu sa drugim ljudima, osecanje ponosa, jasna slika o sebi i svojim ciljevima, nije nesto sa cime se radjamo. Naprotiv, potrebno je puno "rada" i zivotnog iskustva. Sve se to gradi postupno, kroz sitne korake (koji na duze staze vode do "krupnih" ciljeva). Chini mi se da je u svemu tome kljucna samo jedna stvar, a to je da se ne povlacimo. Naime, strah od neuspeha s jedne strane stiti ljude od "losih osecanja" (time sto nas koci da se upustimo u situacije u kojima mozemo doziveti neuspeh), ali nas time i sprecava da steknemo realno zivotno iskustvo. Na taj nachin nasa nesigurnost postaje samo josh veca, a nase iskustvo ne napreduje. Dakle, mislim da je za tebe kljucno da postavish neke ciljeve i da ne dozvolish da te strah od neuspeha kochi u eksperimentisanju sobom i svojim zivotom. Vodi rachuna da ti ciljevi u prvo vreme ne budu preambiciozno jer onda postoji rizik ili da se u njihovo ostvarivanje ni ne upustish ili da dozivish neuspeh koji bi te samo obeshrabrio. Razvi strategiju "korak po korak", koja ce te konacno i odvesti do nekih vecih i znachajnijih ciljeva.
Puno pozdrava od Vladimira