Odgovor na Pismo

Ne znam sta cu sa sobom - Milos - 03. 10. 2005.

Ne znam sta cu sa sobom
Imam 22 godinu radim i studiram ali to je sve sto mi se deshva u zhivotu...nemam mnogo prijatelja samo dvoje a njih vidjam dvaputa mesechno jer se bave takvim poslovima koji zahtevaju od njih da su stalno na terenu.. nemam ni devojku (nikada je nisam ni imao) ne izlazim jer nemam skim a glupo mi je sam da idem negde i da blejim pun sam energije, besa i agresija prema svemu shto me okruzhuje koju pokushavam da potroshim u teretani ali ne ide.... istroshim se dosta u teretani ali dok dodjem kuci ponovo se u meni nakupi agresija i bes koje ne znam gde da usmerim.. Jednostavno recheno svaki dan mi je isti i to me uzhasno nervira... ponekad pozhelim da legnem i da se nikada vishe ne probudim jer nema nikoga i nichega oko mene i pored mene za shta bi vredelo zhiveti i za shta bi se vredelo boriti... za shta bi vredelo chekati novi dan.... zhivim sa majkom... roditelji su mi se razveli pre nego sam se ja i rodio kad sam bio manji to mi je smetalo sada vishe ne jer sam uspostavio sasvim pristojan kontakt sa ocem… i pored toga svaki dan koji prodje smatram za izgubljen i plashim se da nikada nishta necu uraditi ili postici u svom zhivotu i da cu uvek biti sam... dosta ljudi iz moje bivshe srednje shkole i sada sa faxa imaju duge i stabilne veze planiraju vec i brak i porodicu i deluju srecno i zadovoljno... i strashno me pogadja pitanje kada me neko pita "kada cesh da se zhenish?" kako da im kazhem da ja imam samo chetiri zida svoje sobe koji predstavljaju ceo moj svet..
Hvala u svakom sluchaju shto cete ovo mozhda prochitati imao sam potrebu da barem nekome ovo kazhem ili ispricham pa makar to bilo i na ovakav nachin

Odgovor:

Zdravo,

Svako se nekada oseca kao da ne zna šta bi sa sobom, kuda ce i šta ce. Biti mlad nije uvek lako. Cini ti se da imaš energije dovoljno da pomeriš planine, da menjaš svet, da poletiš.... a ne znaš kako, kuda. Raditi i studirati u isto vreme zahteva napor, rad i trud i za svaku je pohvalu. Ipak, tebi nedostaju bliski odnosi sa ljudima i ti se osecaš usamljeno. Citajuci tvoje pismo zapitala sam se kako se desilo da dospeš u tu situaciju u kojoj si sada. To se sve nije odigralo preko noci, zar ne? Da li su svi otišli na svoju stranu, da li nemate vremena jedni za druge, ili ste se otudili, postali nezainteresovani jedni za druge, svi zatvoreni u svome malom svetu. Ja ne mogu znati šta je u pitanju, ali mozda ti negde u sebi znaš. Šta je sve dovelo do toga? Kakav je tvoj odnos prema ljudima, šta ti je vazno u odnosima sa ljudima? Šta ti zeliš da dobiješ u tim odnosima, a šta si spreman da pruziš drugima? Kakav je kvalitet tvog odnosa sa roditeljima, da li je to što nazivaš pristojnim zaista dovoljno za tebe, ili ne? Pokušaj da razmisliš o ovim pitanjima.... mozda nadeš po neki odgovor. Mozda ceš bolje razumeti i prihvatiti sebe i svoja osecanja.
Teško je boriti se sa nekim osecanjima koja nas nekada preplave te se osecamo beznadezno, teskobno u vlastitoj kozi, ili pak besno. Da li ti ovakva osecanja donose olakšanje ili cine da se osecaš još lošije? Razmisli! Pokušaj da shvatiš kakve situacije i koje misli cine da se osecaš tako. A potom pokušaj da preispitaš svoje razmišljanje, da li je baš tako kako ti se u tom trenutku cini, mozda oboriš svoje sopstvene teorije i pretpostavke! Nikad se ne zna! Mozda ceš se osecati drugacije, mozda ti nece sve delovati tako sumorno i teško.
Sa problemima ceš se uvek suocavati, sada treba uciti kako se sa njima nositi. Kako se nositi sa povremenim osecanjem teskobe, tereta svakog novog dana, strahovanja, neizvesnosti...... Jer, dešavaju se i lepe stvari, koje cesto ne primetimo fokusirajuci se na svoj strah koji zelimo da pobedimo. Strah je bolje prihvatiti kao deo normalnog zivota, kao osecanje koje se javlja kao alarm i cesto nam govori nešto, pa treba oslušnuti i na taj nacin uciti o sebi. Pa nismo mi Supermenovi da se nicega ne plašimo i da sve pobedimo!

Mnogo pozdrava od Katarine!