Odgovor na Pismo

Prolazim kroz krizu - RachidBraham - 25. 05. 2005.

Sad treba poceti!!
Imam 21g., studentkinja sam i trenutno prolazim kroz krizu..Kakvu, a sad to prevazilazi okvire mog poznavanja psihologije…Sta moze da bude interesantno kod mene??Ne mogu da se koncentrisem na ucenje, kad treba da pocnem, posle deset minuta dobijem napad panike, pocinjem da se gusim i ako ne zatvorim knigu mislim da cu se ugusiti..Tako mi je samo u drugom semestru, sa prvim nikad nisam imala problema!!Sto se tice mog detinjstva (to biste valjda prvo pitali) bilo je veoma burno i nimalo lepo, srecno i bezbrizno… Na srecu, zavrsilo se ali ja ne uspevam da zaboravim ni jedan sekund… I dalje se osecam ponizeno i krivom sto sam dozivela to sto jesam… Negde sam cula prikladan izraz:"Zena sa greskom"... To me stalno proganja i ne mogu da nadjem mir. Kako mogu sama sebi da pomognem da izadjem iz tog zacaranog kruga, kako da pocnem da zivim kao svi "normalni" ljudi, da se ne osvrcem za sobom???Nemam decka, nikad ga nisam ni imala, bar ne u pravom smislu te reci…Mogla sam samo da budem sa dobrim drugom, kojeg sam "iskoristila" jer nisam htela da mi prvi-drugi put bude sa nekim u kog sam zaljubljena, da ne bih dozivela jos nesto sto ne bih podnela.Drugi "decko" je bio sve samo ne decko posto je bio dvadeset i kusur godina stariji, ozenjen sa dvoje dece, pri tom druge veroispovesti i iz druge zemlje, sa kojim sam bila jer je bio prvi kome sam se svidela ovakva kakva sam, koji me je "postovao"-ako se to moze reci za nekog ko ne postuje ni sebe, isvoj brak, ni decu, ni godine…Od tad je proslo dve godine, a ja jos uvek sanjam njegovu zenu i cerkicu koju sam upoznala…Descka , dakle, nemam, prijatelja…Ima njih dosta koji imaju mene, za koje sam spremna sve da uradim, kojima pomazem koliko mogu, ali kojima ne mogu da se poverim…Moja majka nista ne zna, sramota me je da joj kazem sta mi se sve izdesavalo i kako se osecam, jer bi osecala grizu savest posto nije bila tu za mene. Zivela je u svom svetu do pre pet godina, kad se izlecila i postala deo naseg zajednickog zivota.Otac mi je umro pre deset godina i imam samo majku koju obozavam i koja mene obozava, ali se nikako ne slazemo i puno svadjamo zbog gluposti posto ona ne moze da shvati da nemam vise deset godina nego 21 i da imam pravo i obavezu da budem svoja, a ne deo i nastavak nje...

Mislim da je ovo i mnogo za prvi put, mnogo bar sto se mene tice jer mi je tesko otvoreno da pricam o sebi…
Unapred hvala na savetu!! Pozdrav
Moja sifra neka bude RachidBraham

PS. JEL SAM NA PRAVOM MESTU???

Odgovor:

Zdravo
Moram priznati da mi iz tvog pisma nije najjasnije sta je to sto se desilo i ucinilo te kako ti kazez "zenom sa greskom". Mogu samo da nagadjam, ali ono sto je ocigledno je da to utice na mnoge aspekte tvog zivota. Mnoge bolne stari nam se desavaju tokom naseg zivotnog vijeka i mnoge od njih ostavljaju posljedice, ponekad i takve da mi apsolutno ne mozemo da vidimo nikakvu vezu i pitamo se otkuda sad to. I onda cesto u cilju da nastavimo kao svi ''normalni ljudi'' ono bolno izbjegavamo, bjezimo od toga, ali ono negdje nadje put da nas ''dokaci'' preko sasvim desete stvari. Isto tako ti i na drugim nekim frontovima vodis bitku (mislim na tvoju mamu) i to nimalo ne olaksava stvari. U svakom slucaju pokusaj negdje da shvatis da to sto imas trenutno teskoce sa kojim ne mozes da se izboris te ne cini nista manje normalnom od drugih i nikako nisi netko sa greskom. Stvari su samo malo zapele, ali ti vidis da su zapele, i zelis iz tog kovitlaca van. To je ono sto je pozitivno u svemu ovome. Zato ti predlazem da odes i porazgovaras sa nekim o svemu i da prosto pronadjes svoj ventil, jer cini mi se da ti je prijeko potreban. Iz pisma mi nije jasno gdje zivis, ali ako je u Beogradu dobro mjesto za pomoc bilo bi odjeljenje za adolescentnu psihijatriju KBC ''Dragisa Misovic'' ili da trazis uput od svoje doktorice da te posalje nekome u gradu u kome zivis.
pozdrav od Jelene