Odgovor na Pismo

Problemi sa zivotom - Vanja - 17. 01. 2006.

Prvi put sam danas videla vas sajt i odusevila sam se jer sam vec "odlepila" od razmisljanja "sta i kako" uciniti da bi moj zivot imao svrhu. Pre pet godina sam upisala faks, ono sto sam i zelela da studiram, sto i dalje zelim, upisala sam ga i stanovala u gradu u kojem sam i zelela da stanujem, moji su mi sve omogucili (kad je skolovanje u pitanju). I sve je bilo podnosljivo do kraja trece godine kada sam potpuno prestala da ucim. Doslo je do obnove godine, jer sam mislila da ce mi to dobro doci da malo odmorim, vratila sam se kuci da rasteretim moje sto se tice novca, prosla je godina a ja nisam ni jedan ispit ni spremala a kamoli polozila! Onda sam odlucila da barem na drugom polju ucinim nesto za sebe pa sam se verila i preselila kod decka sa kojim sam bila vec dugo u vezi. Naravno, skolu cu zavrsiti. On mi je pomogao finansijski da jos jednom obnovim godinu ali i ona je prosla uzalud, plus svadje sa deckom zbog toga sto ne ucim. I sad sam ja kao odlucila da to zavrsavam (treca obnova), iako imam jos dosta da radim na tome, medjutim ja i dalje ne ucim!
Iskreno, ne znam koje pitanje zelim da vam postavim, osim mozda: kako da pronadjem svrhu svog postojanja? Kako da se motivisem da nesto postignem u svom zivotu, jer osecam da mi jednostavno uludo prolaze dani, imam planove a nista ne cinim da ih ostvarim. Imam 24 godine i nista iza sebe, nista zavrseno, zaokruzeno... Hvatam sebe kako zavidim svim prijateljima koji nesto rade i postizu za sebe, za svoj zivot (medju njima je i moj decko), i kako me to jos vise baca u bedak i bezvoljnost. Razmisljam kako ja nikada necu postati ono sto zelim, ostacu neostvarena licnost. Mozda ja i ne mogu to da postignem, mozda sam postavila prevelike ciljeve... Mozda ja ne mogu da zavrsim fakultet... Tako teku moje misli.
Procitala sam "milion" knjiga na temu samopomoci po pitanju motivacije, promena, tragova proslosti i detinjstva ali sve to mene kratko drzi. Rado bih posetila nekog strucnjaka ali u mom mestu postoji samo psihijatar (valjda?) u Domu zdravlja, sto bas i nije neka opcija. Koliko kostaju posete privatnom psihologu/psihijatru?
Znam da ce tome doci kraj, jednom, i da cu i ja naci svoje mesto u ovom svetu ali bojim se da ce do tada proci puno vremena i ja vise necu moci sve ono sto mogu dok sam mlada... Totalno sam zbunjena postojanjem zelja i planova u mojoj glavi, a ne postojanjem volje i snage da to i ostvarim.
Sve mi ovo zvuci i pomalo smesno, ali ja se stvarno ne snalazim u svom zivotu! Razgovarala sam i sa prijateljicama i sa deckom i malo nagovestila roditeljima, i svi oni govore samo "ma, proci ce to, samo ti malo zapni posle ce ici sve samo od sebe" i sl. Mozda to i jeste resenje ali meni nedostaje taj "prvi pokretac", to malo uz ciju pomoc bih "zapela".
E, pa dosta sam vas opteretila. Nadam se da cete razumeti sta je pisac hteo da kaze, i da cete mi pruziti neke smernice kako uzivati u ovom, kazu ljudi, kratkom zivotu.
Puno pozdrava i super je sto postojite!
Vanja

Odgovor:

Draga Vanja,

Zivot ima svrhu, i svaki covek ima vrednost sam po sebi. ziveti i uzivati u zivotu je cilj svakoga od nas. Ništa što cinimo ne cini nas više ili manje vrednim, niti naš zivot više ili manje ispunjenim svrhom. Ti si, kao i svi ljudi sacinjena iz mnoštva osobina, osecanja, postupaka, dela, navika .... Njih mozeš pojedinacno ocenjivati i vrednovati, kako kod sebe tako i kod drugih kao pozitivne, negativne, neutralne. Ali, ne mozeš sve to zanemariti i jedan svoj neuspeh preneti na sebe celu. Sasvim je adekvatno da budeš nezadovoljna zbog zastoja u svom školovanju, ukoliko procenjuješ da je tvoj cilj da završiš fakultet i radiš posao koji ti ta znanja i diploma omogucavaju, kako bi na duze staze bila zadovoljna i uzivala u poslu i svom zivotu. Medutim, problem je ako to dovede do osecanja depresije, bezvoljnosti i razmišljanje o sopstvenoj manjoj vrednosti u odnosu na druge. Takva razmišljanja cine da se osecaš još više depresivno i bezvoljno, te da dovedeš sebe u situaciju da tri puta obnoviš godinu i da i dalje stojiš u mestu. Sve dok budeš razmišljala kako uzalud trošiš dane, kako treba da radiš nešto pametnije, kako treba i moraš da završiš fakultet i da se ''ostvariš kao licnost'', samo ceš pojacavati svoje osecanje bezvoljnosti, koje te sputava i osujecuje.
Recimo da je sled dogadaja išao ovako. Prestala si da uciš i rešila da napraviš pauzu u studiranju (što samo po sebi ne mora biti greška). Posle pauze je bilo teško ponovo zagrejati ozbiljno stolicu i vratiti se u studentski zivot. Stoga je bilo lakše odustati i dalje ne uciti. Potom je postalo još teze vratiti se ucenju i polaganju ispita, da više ni ne pokušavaš, ali se pri tom loše osecaš zbog toga što ne pokušavaš i govoriš sebi da nisi ni sposobna da završiš fakultet, da si postavila previsoke ciljeve, da si lošija i manje vredna od drugih... i tako u nedogled. A onda te takva razmišljanja cine depresivnom, bezvoljnom i naravno da kada se tako osecaš ne mozeš da uciš. I došli smo do tacke kada se obracaš nama.
Mislim da mozeš dosta da uciniš sama za sebe. Pokušaj da promeniš nacin na koji razmišljaš. Da li misliš da u zivotu sve mora da ide glatko i lako i bez zastoja? Da li misliš da ti ne smeš da napraviš grešku i zabrljaš? Da li misliš da uvek treba savršeno da se snalaziš u svakoj zivotnoj situaciji?
Ukoliko sam pogodila neka od tvojih razmišljanja, ili se po tvojim mislima motaju neka slicna, u kojima pred sebe postavljaš apsolutisticke zahteve, ili od zivota ocekuješ da bude ono što nije, razmisli i pokušaj da promeniš svoja razmišljanja.
Npr. ''Lepo bi bilo kada bi se uvek snalazila u svakoj zivotnoj situaciji u koju dodem, ali ja sam samo ljudsko bice i mogu da budem zbunjena i da pravim pogrešne korake, ali me to ne cini manje vrednom osobom.'' Kada budeš ublazila apsolutisticke zahteve i prihvatiš sebe bezuslovno, neceš osecati bezvoljnost i neceš biti inhibirana da radiš i uciš. Mozda ceš se osecati nezadovoljno, tuzno, kada ne poloziš ispit ili ne uspeš da ostvariš neki drugi cilj, ali te to nece spreciti da radiš na popravljanju te nepovoljne situacije.
I naravno nije dovoljno samo da vršiš samopropagandu i ubeduješ sebe da razmišljaš drugacije, vec je neophodno da stupiš u akciju. Vezbanje, vezbanje, ... i kad je teško ne odustati, vec pokazati sebi da mozeš, tako što ceš nastaviti da pokušavaš.

Mnogo pozdrava i podrške od Katarina