Odgovor na Pismo

Sta da radim? - Zorana - 27. 11. 2005.

Imam 16 godina, moj zivot, naravno nije savrsen, patila sam dosta zbog smrti bliskog clana porodice. Od malena sam jako ponosna, ljude ili volim ili ne, dobar sam ucenik, lepo izgledam, lepo sam gradjena, momci mi stalno prilaze. Naizgled savrsena? Ali samo naizgled…..
Vec godinu dana sam zaljubljena u jednog decka, I ja sam se njemu svidjala ali posto ga je moj razred mrzeo ispalila sam ga. Kasnije sam se pokajala ali bilo je kasno. To vece kada sam mu priznala da ga volim on mi je rekao da ima devojku. Pocela sam da pijem, popustila sam u skoli, mnogo momaka mi je prilazilo ali sve sam ih odbijala, sve do jednog. Ja sam pricala sa Zoranom (decko koga volim) na krstarici I pitala ga kako je, on mi je rekao da mu je danas 2 meseca sa devojkom. U tom trenutku poruku mi je poslao jedan Dejan, zvao me je na pice. Inace, ja bih odbila ali bila sam jakoo ljuta jer Zoran voli svoju devojku. Pristala sam, smuvali smo se, mislila sam da cu zaboraviti Zorana. Dejan je bio dobar prema meni, zvao me i ja sam bila sigurna da je Zoran izbrisan. Sve mi je bilo lepse sa njim, nisam ga zavolela a bila sam na putu tome. Sinoc smo se videli, sve je bilo normalno. Danas me je pozvao i rekao da raskidamo, da nije imao hrabrosti da mi sinoc kaze da nije spreman za vezu. Ponovo su me povredili, zbog njega sam prestala da pijem, ponovo sam osetila zivot a sada mislim da nista nema smisla, da nikada necu biti srecna! STA DA RADIM???

Odgovor:

Zdravo,

Vidim nije ti lako... Ipak, nije lako breme tih godina, odnosno perioda adolescencije kroz koji prolaziš. Sve izgleda ''uzasno, katastroficno, nepopravljivo.....'', zar ne! Sve se dozivljava u sadašnjem trenutku, bez perspektive u buducnosti, i to ne mislim na daleku, vec blisku buducnost. Da li moze jedna neostvarena ljubav, jedno razocarenje, jedna pogrešna odluka .... da obesmisli citav zivot, kompletno postojanje osobe i onemoguci njenu srecu. Ne cini mi se logicnim da bude tako, a tebi? Da li ti osecaš da je to što se desilo uzasno i da ti to ne mozeš podneti? Da li se zato okreceš prekomernom ispijanju alkohola kada se osecaš loše, tuzno, razocarano..... Razmisli malo o tome. Razmisli da li ceš dopustiti drugima da odlucuju o tvojoj sreci. Zbog cega tim momcima stavljaš u ruke moc da ucine da se ti osecaš loše, tuzno, depresivno... Mislim da je to ipak nešto o cemu ti treba da odlucuješ. Stoga razmisli da li ceš preuzeti nazad vlast (nad svojom srecom i smislom) koju si ustupila drugima. Da li ceš ti promenom nacina razmišljanja i gledanja na stvari promeniti i to kako se osecaš? Sigurna sam da to mozeš i da ceš shvatiti kakvu poruku ti ovim šaljem.
Svaki gubitak je tezak, svako odvajanje od nekog ko nam je blizak i znaci nam ucini nas tuznim. Vec u prvoj recenici svog pisma kazeš ''patila sam dosta zbog smrti bliskog clana porodice'', te time otvaraš, ali ne produbljuješ tu temu. Stoga mi se cini da teško dozivljavaš svaki gubitak, razdvajanje. Moguce je da si dozivevši takvo iskustvo postala osetljivija i ranjivija. Mozda još uvek nisi adekvatno ''spakovala'' sva osecanja i razmišljanja u vezi sa tim teškim i bolnim dogadajem, te se nekako ta osecanja i uverenja aktiviraju nekim drugim dogadajima.
Volela bih da razmisliš o ovome i da se obratiš nekome (makar dobrom prijatelju, bliskom clanu porodice...), ukoliko budeš osetila potrebu za podrškom i pomoci u prevladavanju problema sa kojima se susreceš u ovom burnom i napornom periodu zivota.

Mnogo pozdrava i podrške od Katarine!